Gosti festivala bili su i Haim Tabakman i Amit Ron izraelski reziser i scenarista. Ovdasnjoj publici poznat po svom prethodnom filmu, "Sirom otvorenih ociju", koji se bavi homoseksualnom aferom u ortodoksnoj zajednici, ove godine Haim Tabakman predstavlja nam se sa svojim novim filmom "Eva".
U pitanju je drama smestena u sedamdesete godine proslog veka. Joel i Eva, koja je prezivela holokaust su u braku vec decenijama, ali se Evino zdravlje pogorsava, i dok pokusava da joj pomogne, Joel dolazi do neocekivanog saznanja.
U prethodnom filmu, Širom otvorenih očiju, kao i u ovom, bavite se suptilno temom izdaje, barem u romantičnom smislu. U jednom intervjuu ste rekli da Judaizam suštinski ne beži od greha. Da li je to tema koja vas opseda?
Haim Tabakman: Pretpostavljam da da. Volim likove koji tonu, ne volim da moji likovi budu moralno čisti. Zanimljivo mi je da se igram sa njima, kao sa marionetama, i da ih dovodim u situacije u kojima su primorani na izbore koji su zaista loši za njih, koji se kose sa njihovom ideologijom i moralom. Tako da, možda umesto da dovedem vanzemaljce koji hoće da unište svet, ja publici predstavljam neke likove koji imaju demone u sebi.
Takođe, u oba filma bavite se izraelskim društvom i određenim tabuima.
Haim Tabakman: Pa, nisam siguran da je Holokaust tabu. To je tema koja se dosta provlači, ali u strogo definisanom diskursu. A veliki deo tog diskursa je ideja da smo u Evropi bili bespomoćne žrtve, nismo imali državu, sada je imamo i moramo da napustimo te slabe, evropske navike i da izgradimo novu ideju sabe, izraelske "kosti". To je mnogo drugačije od izgnanog Jevrejina, koji je uvek bio manjina, bavio se proučavanjem Tore i nikada nije bio vlasnik, zemljoposednik. Ovo je bilo veoma vidljivo kada su ljudi koji su preživeli Holokaust došli u Izrael, ali taj diskurs nastavio. tako da ne bih rekao da je u pitanju tabu, ali u suštini, ako nisi bio tamo, ne možeš to razumeti. A na određeni način od tebe se traži da to sve, sada kada si u Izraelu, napustiš i zaboraviš.
Lokacija koju ste izabrali za snimanje je veoma zanimljiva. Da li je to selo, predgrađe nekog grada..?
Haim Tabakman: To je selo, ali ne u evropskom smislu te reči. U pitanju je zajednica koja funkcioniše u ruralnom okruženju. U suštini, to je "novi Jevrejin" koji je sada zemljoposednik, nije više u izgnanstvu, ne bavi se samo proučavanjem Tore, bankarskim poslovima, svime onim zašta zemlja nije potrebna. Ruralno okruženje je bilo bitno da bi se to pokazalo. Takodje, u ovom malom selu, likovi su vise izolovani, prepusteni sami sebi. Kao kod Bergmana, na neki nacin, on svoje likove premesta na izolovano mesto, gde su prinudjeni da se bave svim odvratnostima svoje proslosti, zivota i veza, tako da je ovo mozda korak ka tome.
Scena kojom film pocinje veoma je nalik na san. Da li ona predstavlja neko secanje?
Haim Tabakman: Da, ne znam da li bas secanje, ali svakako podseca na san, pa je samim tim i secanje. Joel je ozenjen Evom, ali takodje je ozenjen snom, idejom. Kada se zaljubljujete, ne zaljubljujete se u osobu sa svim njenim prtljagom, dubinom, prljavstinom i mirisima, zaljubljujete se u neki platonski ideal. Taj proces je kao prividjenje, ljubav nije ista posle godinu dana, posle petnaest godina, mnogo se stvari promeni, ali vi, kada pogledate u oci te osobe, i dalje vidite tu ideju nje koju ste jednom imali. Tako da je to ono sto vidimo na pocetku filma.
Da li je onda happy end moguc?
Haim Tabakman: Pa, sta je zapravo happy end? Ovo je na neki nacin to. Gledamo stvar koja je bila iskrivljena i sada se ispravila. Nema vise lazi. Sreca nije deo jednacine, ovo nije film o sreci, ovo je film o prihvatanju. O tome kako je covek bio zaljubljen u ideal zene koju sada vidi kao skup lazi, tajni i istorije i prihvata je.
U jednoj replici cerka ocu kaze "Dok je mama prezivljavala Holokaust, ti si se zabavljao sa drugim devojkama."Film je smesten u pocetak sedamdesetih godina dvadesetog veka, ali da li je to i dalje tako? Kako se drustvo sada odnosi prema onima koji su prezivel Holokaust, a kako prema onim drugima?
Amit Ron: Ne znam koliko se to vidi u filmu, ali nasa originalna ideja jeste bila da film smestimo u 1973, prvi veliki rat koji se Izraelu desava, i prvi pravi strah za opstanak posle Holokausta. To je strah koji jedan deo nacije nikada nije osetio. Tako da se, kao i izmedju likova u filmu filmu, nesto sto je bilo potisnuto sada pojavljuje i tera ih da ovaj put kroz to iskustvo prodju zajedno.
Vi zajedno saradjujete na jos nekoliko projekata, tako da se namece pitanje - ko dolazi do ideja?
Amit Ron: Ideju smo u stvari dobili od nekog treceg. Kada malo pocnete da kopate po porodicnim istorijama, shvatite da maltene svaka porodica koja je posle Holokausta dosla iz centralne Evrope ima neku slicnu pricu. Mislilo se da je neko poginuo u ratu, a onda se, godinama kasnije, iznenada pojavljuje. Siguran sam da je tako bilo i od Vas, posle rata u Bosni i slicno. I za kraj, izraelska kinematografija je poslednje decenije u usponu: imali smo prilike da vidimo sjajne filmove iz vase zemlje na festivalima.
Koga biste izdvojili od izraelskih filmskih stvaralaca?
Haim Tabakman: Ima jako mnogo talentovanih ljudi. Mislim da nije na meni da upirem prst ni u koga, ali izraelska kinematografija je ziva, iskricava i veoma je interesantno posmatrati sta ce se jos pojaviti iz te oblasti.
