Šta za Vas znači učešće u nacionalnoj takmičarskoj selekciji na Festu?
D. B. - Mislim da je novi koncept Festa koji je uveden pre par godina uspeo da ponovo zainteresuje publiku i da stvori utisak da se u Beogradu za tih desetak dana dešava nešto zaista važno. Nakon dugog niza godina tokom kojih je festival stalno gubio na značaju, delovalo je da se taj trend nikada neće zaustaviti. Izgleda da se taj trend preokrenuo i nadam se da će Fest biti sve bolji i bolji.
Da li ste pripremajući „Jesen samuraja“ razmišljali o festivalima ili samo o bioskopu?
D. B. - Nisam razmišljao ni o festivalima ni o bioskopu, razmišljao sam samo o filmu. Međutim, Vaše pitanje ukazuje na nezdravu podelu na bioskopski i festivalski film, koja nije specifična samo za našu sredinu. Ne tako davno, festival i bioskop se nisu međusobno isključivali.
Vaš film nije lako žanrovski definisati. Zašto ste se odlučili za takav miks i koliko je bilo teško sve to uklopiti?
D. B. - Dimitrije Vojnov je napisao izvanredan scenario u kom su se raznorodni žanrovi sreli i savršeno uklopili. Borilački film se sasvim glatko prelivao u romantičnu komediju, a filmofilske posvete sa visprenim zapažanjima o našoj svakodnevici. Sve je delovalo kao potpuno prirodna celina i u tom smislu je posao reditelja bio jako olakšan.
Kako ste sarađivali sa scenaristom? Da li ste od onih reditelja koji se dogovaraju ili na setu menjate scenario po svome?
D. B. - Dimitrije i ja radimo zajedno već petnaest godina i jako dobro se poznajemo. On je sjajan scenarista i jedan od najboljih poznavalaca filma u Srbiji. To između ostalog znači da razume kako jedan film nastaje, da se tokom produkcije ponekad ispostavi da su određene izmene u tekstu neophodne i ne spada u one koji bdiju nad svakom rečju koju su otkucali. Naravno, sve krupnije izmene na scenariju moraju da se rade unapred i po dogovoru, takve stvari je nemoguće izvesti na samom snimanju. Ipak, snimanje filma je kolektivni čin i na setu volim da čujem sve predloge koji mogu da unaprede ono što radimo. Otvoren sam za svaku vrstu improvizacije, dok god se uklapa u opšti koncept.
Sada kada su muke produkcije daleko iza Vas, čega se lepog sećate sa snimanja?
D. B. - Na snimanjima uvek postoji trenutak kada shvatite da se sve složilo kako treba, da je film počeo da živi svojim životom. Od tada sve počne da funkcioniše, a posao se pretvara u zadovoljstvo, pa je bilo mnogo lepih momenata za sećanje. Ipak, izdvojio bih gostoprimstvo Opštine Bečej i Bečejaca koji su nam skoro mesec dana bili najbolji mogući domaćini.
Imali ste veliku gledanost prošle jeseni na redovnom repertoaru. Da li ste zadovoljni reakcijama publike ?
D. B. - Reakcije publike su bile izvanredne, počev od Sava centra pa preko brojnih lokalnih premijera u manjim gradovima. Srpski film i dalje ima publiku i to je nešto što moramo negovati. Za mene lično je jedna od najlepših premijera bila u Boru, pred punom salom jednog od najlepših bioskopa u Srbiji. Uprava bioskopa se već decenijama bori da opstane i Bor je jedan od retkih gradova van Beograda u kojima bioskop nikada nije prestao da postoji. S vremena na vreme neko uvek nasrne na njih i pokušava da i od te zgrade napravi tržni centar ili parking. Nadam se da će uspeti da prežive.
Takođe, izuzetno sam ponosan što je, nakon „Malog Buda“ i „Jesen samuraja“ dobila nagradu publike na filmskom festivalu u Zvečanu.
Pojedini kritičari zamerili su da u filmu ima previše psovki i previše cigareta. Šta kažete na to?
D. B. - Jako je bizarno to što smo uopšte morali da čitamo takve stvari i što se takvi komentari nazivaju kritikama i objavljuju u novinama pod tim naslovom. Ipak, osećam da bi trebalo da dam odgovor zbog opšteg mentalnog zdravlja.
Dakle, nije mi poznata škola kritike koja se bavi brojanjem psovki i duvanskih štapića u nekom umetničkom delu. Mislim da teorija umetnosti tu vrstu pristupa do „Jeseni samuraja“ nije poznavala. Takođe, ne sećam se da je ta analitička metoda primenjena na još neki domaći film osim našeg, a sasvim sigurno je za tako nešto bilo materijala.
Radili ste sa sličnom ekipom kao i u prethodnom hitu „Mali Budo“. Da li nameravate da nastavite u sličnom sastavu, da li to nastaje novi „klan“ na našoj filmskoj sceni?
D. B. - Filmski klan je izraz koji je kod nas poprimio pežorativno značenje, pa mislim da je bolje da ga izbegnemo. Ono što je tačno je da se na oba prethodna filma koja smo radili okupilo isto jezgro ekipe i da smo izvanredno sarađivali. Iskreno se nadam da ćemo biti u istom sastavu i u budućnosti.
Posle uspeha prva dva filma, da li već spremate novi dugometražni projekat?
D. B. - Jedan film je trenutno u fazi razvoja projekta, a ima još nekoliko scenarija na kojima radimo. Videćemo šta će prvo doći na red.
U međuvremenu, da li idete na Fest? Koji su filmovi Vaši favoriti u ovogodišnjem programu?
D. B. - Sigurno ću gledati nove filmove Olivijea Asajasa i Parka Čen-Vuka, kao i „Voz za Pusan“ Jeona Sang-hoa. Svi treba da iskoriste priliku da pogledaju film „Ona“ Pola Verhovena na velikom platnu. Jako me zanima i „Afterparti“ Luke Bursaća.
