Vaš debitantski dugometražni film, čiji ste i producent, učestvuje u nacionalnoj takmičarskoj selekciji Festa. Koliko Vam to znači?
F. K. - Znači mi dosta, posebno iz nekog nostalgičnog aspekta. Koliko znam, Fest je u malo daljoj prošlosti stvarno imao značajno mesto na festivalskoj mapi Evrope. Sviđa mi se što stariji ljudi kada čuju da je film dospeo na Fest imaju dozu oduševljenja, koju ja možda nemam u toj meri jer nisam bio svedok nekadašnje težine tog festivala. S druge strane, čini mi se da Fest u poslednje vreme ima zanimljivu dinamiku razvoja. Kao posetilac bio sam možda redovniji pre pet-šest godina nego u poslednje dve godine, ali definitivno odem i pogledam po neki film na svakom Festu.
Nije uobičajeno da reditelji diplomiraju teorijsku matematiku, što ste Vi učinili na Matematičkom fakultetu u Beogradu. Kako ste ušli u svet filma?
F. K. - Čini mi se da je to neki organski spoj u razvoju moje karijere. Odavno sam počeo da se interesujem za film. U trećem razredu srednje škole snimio sam film od 45 minuta. Za to mi je trebalo godinu dana. Bio sam nezadovoljan rezultatom, ali to me je pokrenulo ka dubljem izučavanju filmske forme, strukture i jezika. Onda sam išao u filmsku školu Kvadrat (Zorana i Svetlane Popović), koja je neka vrsta pripreme za filmske studije. Paralelno sam bio u Matematičkoj gimnaziji. Oduvek mi je dobro išla matematika, tako da sam odlučio da
preskočim prijemni za filmsku režiju i da ostanem u matematici jer mi je uvek jako pomagala u načinu razmišljanja generalno. Matematika mi je pomogla i da brže savladam filmski zanat. Danas su na internetu dostupni materijali za dublje izučavanje bilo koje oblasti, samo je bitno da imate volju i disciplinu da pronađete te stvari. I naravno, bitno je mnogo prakse. Od svoje 12. godine snimam filmove sa drugarima u kraju i nisam prestao to da radim do danas. Naravno, sada na malo ozbiljniji način.
U radu na „Inkarnaciji“ sarađivali ste sa dvoje scenarista. Od koga je potekla ideja i kako je funkcionisalo pisanje „u šest ruku“?
F. K. - Moja je osnovna ideja. Potekla je iz neke vrste lične, možda čak intimne želje da ispričam priču o potrazi mlade osobe za dubljim razumevanjem svog mesta u svetu. Nisam krenuo od žanra, upliv u vremenske repeticije tipa „dan-mrmotovskog“ žanra bio je slučajan. Prvu verziju scenarija sam pisao davno, kada sam imao 21 godinu, a onda su došli koscenaristi da mi pomognu.
Maša Seničić mi je pomagala u fazi pisanja scenarija pre snimanja, a Ivan Stančić je došao kasnije, u postprodukciji, kada smo oblikovali naraciju koju izgovara glavni glumac, taj vois over. To je funkcionisalo u suštini jako dobro. Moja inicijalna ideja možda nosi neke „dečje bolesti“ vrlo mladog autora i bila je vrlo introvertna. Cela priča se vrti oko jednog lika, konflikt filma je između glavnog lika i sveta oko njega, nema mnogo sporednih likova, nema dramske dinamike. Maša i Ivan su
gledali da učine priču što pristupačnijom.
Da li ste pišući scenario imali neke uzore?
F. K. - U to vreme sam bio opsednut filmovima kao što je, na primer, Spilbergov „Duel“, u kojem imate manje-više samo jedan lik u većem delu filma. U skorije vreme „Gravitacija“ Alfonsa Kuarona slično funkcioniše. „Inkarnacija“ spada u tu vrstu filmova kod kojih se koscenaristi „hvataju za glavu“, jer nema puno prostora za manevrisanje. Maša i Ivan su mi jako puno pomogli da film učinim što pitkijim sa takvom inicijalnom idejom.
Što se tiče književnosti, nisam imao konkretne asocijacije za priču, mada jesam veliki fan S/F literature.
Traganje za identitetom glavnog junaka, koji se u „Inkarnaciji“ zove samo Čovek, efektno je za zaplet filma, ali takođe nosi simbolički značaj. O čemu je reč?
F. K. - Hteo sam da priča ima mitološku dimenziju, da funkcioniše kao neka vrsta savremenog mita, ako to ne zvuči suviše pretenciozno. Glavni lik se nalazi u nekoj vrsti lavirinta, jer se stalno iznova budi na trgu njemu nepoznatog grada i pokušava da pobegne četvorici maskiranih plaćenih ubica. Mislim da je očigledno da oni funkcionišu kao personifikacija smrti koja ga juri. Inicijalna ideja je možda prepotentna u filozofskom smislu, ali hteo sam da napravim priču o tome kakav odnos savremeni čovek ima prema svojoj smrti i prema konceptu smrti uopšte. To se onda uvezuje sa nekim našim svakodnevnim strahovima. Mislim da je to taj dublji izvor od kojeg sam krenuo radeći ovaj film. Od kada postoje priče, od Epa o Gilgamešu, recimo, mitološke potrage za dubljim smislom uvek su jako povezane sa suočavanjem glavnog protagoniste sa svojom smrću na ovaj ili onaj način.
S obzirom da ste debitant i da ste snimali u ličnoj produkciji, kako ste okupili ekipu, kako ste birali glumce?
F. K. - Poznavao sam studente glume na Fakultetu dramskih umetnosti i tu sam tražio one koji bi bili odgovarajući za moj projekat. Jako brzo sam primetio Stojana Đorđevića kao nekoga ko ima ono što je potrebno da ponese tu istragu. Ima dozu zamišljenosti, ima dozu neke pronicljivosti, a bio je i fizički agilan, dobar u scenskim borbama. Zapravo, on je bio prva osoba kojoj sam se eksplicitno obratio da li želi da bude u mom filmu. Uskoro smo imali poduži razgovor nakon kojeg je
pristao. Ostali su dolazili u skladu sa okolnostima, tražio sam ljude koji su bili dostupni u odnosu na ritam snimanja. Podrška je dolazila sa raznih strana i na sreću napravili smo dobar posao.
Moja firma „Void“ je stoprocentno iznela produkciju filma u svakom smislu, od finansijskog do organizacijskog. Sa kompanijom „Viktorija film“ ušli smo u neku vrstu partnerskog odnosa u fazi plasmana filma, u potrazi za world sales agentom i imali smo od njih neku vrstu podrške u postprodukciji. Ostvarili smo lepu saradnju.
„Inkarnacija“ je već bila na domaćim i stranim festivalima, kao i u bioskopu. Da li ste na kraju zadovoljni onim što je film postigao?
F. K. - Da, deluje kao da se sav trud isplatio. Nisam ni očekivao ovoliki plasman. Ustvari, par puta sam izgubio nadu da ćemo uopšte da završimo film, tako da je sama činjenica da smo ga završili za mene bila velika pobeda. Onda mi je sve što je nakon toga krenulo da se dešava došlo kao bonus.
Kakve su bile reakcije strane publike?
F. K. - Bio sam sa „Inkarnacijom“ na festivalu Rejndens u Londonu, u Nemačkoj na festivalu u Kotbusu, sad idemo na Fanatsport u Portugaliji. Reakcije su mešovite, mislim da ovaj film baš deli publiku, s tim da to manje radi u inostranstvu nego kod nas. U Londonu je bila pretežno pozitivna reakcija, u Kotbusu takođe. Na Rejndensu su mi ljudi posle projekcije prilazili i iznosili svoje teorije o tome šta se dogodilo u
filmu, doživeo sam pravi entuzijazam londonske publike.
Da li posle uspešnog debija ostajete u svetu filma?
F. K. - Da, ali gledam da zadržim stav poniznog učenika, da ne razmišljam puno u kategorijama uspeha ili neuspeha nego da iz celog ovog iskustva izvučem što više znanja koje će mi koristiti za sledeći projekat, koji već uveliko razvijam. To je jedna dosta tradicionalnija priča, neće ličiti na ovaj tip filma sa jednim protagonistom koji je u egzistencijalnim mukama. Biće to nešto što pokušava da dopre malo dalje od naših prostora, da bude bliže mejnstrimu svetskog nezavisnog filma nego što je to „Inkarnacija“.
