Ovo je Vaš prvi dugi igrani film, a smešten je u Šibenik, Vaš rodni grad. Da li ste na neki način želeli da se obračunate sa ovim mestom?
Ja sam rano otišla iz Šibenika, pa imam neki čudan sentimentalan odnos prema njemu. Ovo je takođe prvi film koji sam tamo radila, to je grad koji dobro poznajem. Želela sam da prikažem ovaj grad nekako drugačije od onoga na razglednicama, kako ga inače ljudi prikazuju.
Da, čak je i more prikazano kao prljavo i nepristupačno.
Pa i jeste, sasvim je drugačije kada se u tom gradu živi, a drugačije kada se turista. Meni su zanimljive te male ulice, sve to što je iza renesansnih trgova. Jana Plećaš, direktorka fotografije, i ja, smo razgovarale o tome i želele da prikažemo autobusku stanicu, obalu, sve te neke tranzitne i prljave stvari. Mislim, prema estetici koju ja volim, to je meni lepo.
I naslov filma takođe govori o mentalitetu.
Naslov je zapravo parafraza dalmatinske fraze, da ti može svako gledati u tanjir, svi sve o svima znaju. Arhitektura je takođe takva da svako može da zna šta radiš, svi zadiru u tuđu intimu, svi žive u malim ulicama, na čvorištima, jedni na drugima. Ne doslovno, naravno.
U fokusu je jedna porodica, njihov zamračen stan i međusobni odnosi.
Vaša junakinja odrasta tu, ali ima li nade za nju i njih?
Pa ne, ne bih rekla. Imali smo sreće da je produkcija obezbedila da se uđe u stan dve nedelje pre snimanja, oni su tamo živeli kao porodica i zbog toga je bilo prirodno i lako na snimanju. Zanimljivo je kako sve te dalmatinske porodice, koje su po ceo dan na suncu, imaju tendenciju da od svojih kuća naprave pećine. Zatvore se. Taj stan je nekako još jedan junak u ovom filmu.
Ženski junaci su, kako izgleda, pomireni sa svojom sudbinom u tom mikrokosmosu.
Da, pretpostavljam da je tako. Marijana, glavna junakinja, je odlučnija nego što se čini na prvi pogled, i to se otkriva kada njen otac više ne može da brine o porodici. Majka je tipična dalmatinska supruga. Meni ti likovi nisu tako mračni, koliko su mi duhoviti i atipični.
Čini se da su gledaoci daleko uznemireniji odnosima u porodici nego što ih sama junakinja doživljava napornim.
Da, ali tu ima više ljubavi nego što se čini. Njoj je dobro među njima, zato se naposletku i vraća. Nemaju svi taj luksuz da istražuju o sebi; ni luksuz, a ni vremena.
Kako je prošla projekcija u Šibeniku?
Stresno. Ali, za mene je najvažnije što su ljudi smatrali da je film istinit. To je valjda najveći kompliment.
