Kakav je izazov za Vas bio lik gospođe J., žene u depresiji koja čak planira samoubistvo?
Nisam očekivala da će biti toliki izazov. Kada smo počeli da radimo, prvo smo se dobro pripremili, odlično sam znala šta ću igrati i kakva je to žena. Dosta smo razgovarali i imali probe, bavili se i ostalim likovima, celom njenom porodicom, koja je takva kakva je. Međutim, kada smo krenuli u realizaciju čini mi se da sam tek tada shvatila u kojoj meri je taj lik odsečen od bilo kakve spoljašnje emocije, spoljašnje manifestacije onoga šta je unutar nje. Iako sam već radila takve likove, ovo je bilo prvi put da je to otišlo onako do kraja. Zbilja nisam imala ništa s čim bih mogla da kao glumica u kadru na neki način manipulišem, nekom igrom.
Kakva je bila saradnja sa rediteljem i scenaristom Bojanom Vuletićem?
Imala sam ogromno poverenje u Bojana, tako da sam se stvarno pustila u to kako je on vodio. Zapravo sam išla putem potpunog odsustva svake glumačke manifestacije, znači sve sam morala da sakrijem. Moram da priznam, dok smo to radili mislila sam - dobro, to je njegova odgovornost. Ako tu sad niko ništa ne vidi, šta ja da radim, tako je reditelj tražio. (smeh)
Gospođu J. u većem delu filma karakteriše potpuna praznina. Kada sam prvi put videla film i kad sam zapravo videla sebe kako pozajmljujem sve što ja imam tom liku, to je bilo toliko snažno, meni, da sam se gotovo uplašila od intenziteta te praznine u njoj, te nule do koje je ona stigla, do tog praznog prostora, do te pustinje. Čini mi se da sam možda tek kada sam odgledala film do kraja shvatila taj lik.
Koji su razlozi za tu emotivnu prazninu gospođe J., koja je udovica bez posla, ali je nekada imala snove, a još uvek ima porodicu?
Puno smo razgovarali o tome šta je predistorija te priče, a to je jedan zapravo srećan brak. Jedna nežna veza koju je imala sa svojim mužem. Često sam razmišljala kako je moguće da kada neko ode onaj koji ostaje ne može to baš nikako da preboli. Mislim da postoje bića koja jednostavno imaju tu vrstu osetljivosti, smanjenu sposobnost da prežive gubitke i kojima treba jako puno vremena da bi se oporavili.
Drugi razlog za depresiju gospođe J. je to što sve ostalo što je okružuje, okolnosti u kojima ona živi nisu nešto što je pridržava niti podržava. Ta ekonomska situacija, to da nema posao, to da se oseća kao neki višak ili prepreka, kao neko ko ne doprinosi i samo je smetnja za budućnost svoje dece, kao neki teret. U tom njenom svetu ona je neko ko bi trebalo da ode, da oslobodi ljude koje voli odgovornosti za nju, te muke da žive sa njom.
Film ipak ima relativno pozitivan kraj?
Ono što je ishodište svega toga jeste povratak. Jako volim i takve filmove i takve priče. To je jedan odnos prema životu u kojem zapravo priznajemo koliko je teško i koliko je gotovo na trenutke beznadežno postojati, živeti ovde i u ovakvom svetu, ali da želja da se živi ipak opstaje, da ono što je osnova ili nekakva mreža na kojoj stoji naš život na kraju izdrži teret svih nedaća. Nekako sve, neću da kažem legne na svoje mesto, nego dobija mogućnost da nastavi da postoji. Ovaj film jeste na neki način optimističan. Svakako ne na način - sada će sve biti idealno, kao u nekom holivudskom spektaklu, nego kraj govori o tome da je jedan ogroman teret sklonjen u stranu i to daje mogućnost da se život nastavi.
