Vaš prethodni film, “Protraćena mladost”, u fokusu ima omladinu koja se nalazi u sukobu sa starijom generacijom. Ovde ste odabrali da se bavite nečim sličnim, ali sa osvrtom na junaka srednjih godina.
I dalje je tu sukob, u svakom slučaju, između glavnog junaka i mladih, nesmotrenih, slobodih mladih ljudi. Oni nisu toliko daleko po godinama, ali zanimljivo je da je on na ostrvu kao doktor ima situaciju u kojoj mora stalno da bude u pripravnosti, i u odnosu na ostale ljude koji su došli na kratko da pocrne i da se zabave, on je skrajnut. Bila mi je važna ta atmosfera odmora, sunca i bezbrižnosti, iz koje je on izuzet.
To je, takoreći, coming-of-middle-age priča?
Upravo tako (smeh). Zanima me taj krhki period života, oko četrdesete godine, a ne mogu da kažem da to privatno nema nikakve veze sa mnom. I to ostrvo, ono je meni važno jer sam tamo odlazio i kao šesnaestogodišnji panker, ali i sada, kada sam sredovečni čovek sa porodicom. Promeni vam se pogled na stvari, ali ja volim da posmatram, i tako je došlo do ove priče.
Da li ste od početka znali da želite doktora za glavnog junaka? On ima vrlo specifičnu ulogu u jednom tako malom mestu.
Apsolutno, nekako sam krenuo od toga. Želeo sam čoveka koji na jednom malom grčkom ostrvu snosi veliku odgovornost, i stalno je u sukobu sa golim telima, ali ne na seksualan način. Ta slika mi je bila stalno u glavi, a onda se pojavila i ta poslednja slika, scena kojom sam završio film. Od nje sam, da budem iskren, počeo. Da nisam tako završio film, ne bih morao nikada ni da ga snimim; u njoj je sažeto ono što sam imao da kažem.
Zanimljvo. Kako je teklo pisanje scenarija, imajući to u vidu?
Scenario u pravom, formalnom smislu, i ne postoji. Ja ne volim da pišem dijaloge i da stavljam ljudima reči u usta, tako da su postojale sve scene, nabrojane redom, sa kratkim opisima. Dalje smo radili na setu.
Najhrabriji je, svakako, sam kraj filma, koji ste već pomenuli. Odabrali ste da ga završite istovremeno nežno i okrutno.
Ja mislim da je moj glavni junak veoma nežan i tužan, ne mislim uopšte da je okrutan, tako sam ga i gradio. Taj kraj filma je dosledan, u potpunosti ima veze sa njim. Kao što rekoh, u kraju je sažeto sve ono što sam želeo da poručim.
Koje su bile Vaše reference - filmske ili književne - dok ste pravili ovaj film?
Kada radim film, trudim se da ne gledam mnogo filmova i svojim saradnicima ne dajem filmske reference, jer su preočigledne, te ih teraju na kopiranje, a ne na razmišjanje. Dao sam svima po jednu kopiju prve knjige Mišela Uelbeka, “Proširenje područja borbe” pa smo razgovarali, i svako je ono što je osetio primenio na rad na filmu. Nisam želeo da bilo šta namećem.
Zanimljivo je da pominjete Uelbeka, jer u njegovim knjigama postoje razni elementi koji mogu da se poistovete sa Vašim pristupom. Kod njega takođe postoji taj motiv ostrva, na nekoliko mesta.
Tako je, celokupno njegovo stvaralaštvo i njegovi junaci su veoma uticali na mene proteklih godina.
Sada kada smo pomenuli ostrvo, Antiparos je gotovo pa još jedan junak u Vašem filmu.
To je izuzetno malo ostrvo, i da nije tako, ceo film ne bi imao smisla - svi bi se zagubili, ne bi bili važni jedni drugima, bilo bi previse turista, razumete šta hoću da kažem. Veličina tog mesta odredila je atmosferu filma, to je sigurno. Odabrao sam ga, isto tako, i zato što ga veoma dobro poznajem; to je moje mesto za odmor, ceo život.
Šta mislite o takozvanom Novom grčkom talasu? Smatrate li da ste deo njega?
Kritičari često imaju potrebu da nekako nazovu neku pojavu, kao što je to slučaj sa novim grčkim filmom, ali po meni oni nisu tematski, a ni stilski konzistentni. Ne smeta mi, ipak, ta potreba za kategorizacijom, mislim da je ona prirodna, ali ja o njoj ne razmišljam. Trenutno u Grčkoj postoji nekoliko veoma zanimljivih autora, i drago mi je da stvaram u istom trenutku kada i oni. Lantimosov rad, recimo, izuzetno cenim, a njegov scenarista Filipou mi je prijatelj, veoma drag i talentovan čovek.
Kako biste žanrovski okarakterisali Vaš film?
Moram da kažem da jako volim melodramu, te sam želeo da ovo bude upravo melodrama, iako je to teško uraditi sa muškim glavnim junakom. Ili melodramski triler? (Smeh) Znate šta, rekao bih da je ovaj film suštinski ljubavna priča.
Pripremate li nešto novo i kojom generacijom planirate da se bavite?
Pripremam, sa jednim britanskim scenaristom. Ovaj put, u pitanju su rane tridesete, jedan ranjiv međuperiod kog se još nisam dotakao u svom stvralaštvu.
