Da li glavni lik Mare, momak koji provodi život u noćnim klubovima, želi da nastavi tako ili želi da to promeni, da nađe neki spas?
Rade Ćosić: Ovaj film je na neki način poziv gledaocima, tinejdžerima kojima se najviše obraćamo, da možda i oni nešto promene. Mare bi u stvarnom životu mogao da nosi epitet kretena. Kao glumac branim svoj lik, ali se kao čovek ne slažem sa njim. Poenta je i bila da je Mare anti-heroj, kako bismo iskazali šta su mane danas u društvu. U filmu je na neki način Lukina i moja prošlost, možemo se nazvati klabing generacijom sa tim mobilnim telefonima, selebritima i tako dalje, koja na neki način gubi bitku.
Ipak, Mare može da se izvuče, kao i svi mi. Tu je i pitanje ljubavi u porodici, koja se danas donekle zaboravlja. On ima zdravu ambiciju, vidi da u tome kako živi nešto ne štima, želi da to promeni, ali ga svet oko njega vuče na dole. Poenta je da je na njemu, što važi i za svakoga od nas, da se izbori, da uradi nešto iskreno i istinito.
Da li je lik Tijane najhrabriji u filmu, jer je ona ta koja se pakuje i odlazi?
Jana Milosavljević: Da, to je trenutak kada ona odbija da živi život koji joj se nameće. Tijana odlazi da traži neku svoju sreću.
Maretovi roditelji su za domaći film i TV redak primer ljudi koji se vole. Kako ste gradili svoje uloge?
Lidija Vukićević: Kada je dobar scenario, odličan reditelj i dobra ekipa onda lagano pravite lik. Koristite i svoje iskustvo, a s obzirom da sam majka dva sina u godinama poput Mareta, nije mi bilo teško. Insistirala sam na tome, što je bilo i u scenariju, da se roditelji slažu, imaju dobar odnos. Bez obzira na to što majka više inklinira sinu, prati društvene mreže, kao i svaka majka ide srcem, dok očevi više idu racionalno, pa tako moj suprug u filmu odbija sve to, želi da ostane u vremenu hipi pokreta. Pritom, ona ne odustaje od supruga, hoće da bude i u tom vremenu zarad ljubavi prema njemu i zarad sloge između njih. To se oseća kroz muziku sa starih ploča, uz koje oni imaju i jednu izuzetnu scenu plesa.
Slobodan Beštić: Pravili smo priču da iver ne pada daleko od klade. Otac i sin su zapravo jedna ista vrsta ludila, traganja za sobom i autentičnom, slobodnom vizijom života. Moj lik je hipi, ima svoj zen, ručno pravi nakit. On u sinu prepoznaje samog sebe i svoju mladost, koju je živeo na neki drugi način. Ono što je najteže bilo na snimanju je - kako igrati ljubav i sreću u braku. Toga nema u filmovima ili predstavama jer to nije zanimljivo, potreban je sukob. Mi smo sukob gradili na divan način koji je kulminirao u sceni plesa gde smo se Lidija i ja upustili u improvizaciju pred kamerama, a Luka nije hteo da kaže stop. Zadatak je bio da odigramao našu generaciju, iz 80-ih, koja se otuđila od sebe, ali se vraća sebi. Meni je taj zadatak bio glumački uzbudljiv.
